Башта Балкана / Bašta Balkana

Башта Балкана / Bašta Balkana Туристичка, мултикултурална, мултиетничка и мултидисциплинарна манифестација
(3)

Манифестација „Башта Балкана“, која се организује у највећем селу општине Зајечар,
Великом Извору, је манифестација која се бави очувањем културног наслеђа и традиције
народа са наших простора.
Манифестација траје два дана и јако је богата разним програмима - културним и спортским.

Гостима је обезбеђена исхрана и смештај код домаћина у селу као и излет са ручком на археолошком налазишту Ромулија

на код Зајечара другог дана манифестације.

Поред добрих домаћина из Великог Извора и гостујућих КУД-ова из Србије и неколико суседних земаља то је права фешта, добар програм и једно дивно дружење.

Циљ овог фестивала је очување традиционалних вредности народног стваралаштва балканских народа, стога је наша препорука учесницима да се играчки ансамбли представе првенствено играма из свог краја, групе певача, дуети и солисти, изворним начином певања, а свирачи извођењем првенствено своје традиционалне народне музике на традиционалним инструментима - фрули, окарини, диплама, гајдама, гуслама, тамбури и слично.

Осим тога сваки КУД може да учествује и у осталим активностима на манифестацији.

Манифестацију прати неколико хиљада посетилаца и више новинарских екипа националних телевизија из Србије.

Позивамо Вас да посетите нашу манифестацију, били би сте нам драги гости.

Велики поздрав !!!

11/06/2024
25/01/2024

Vidimo se 10.02. u Cinema - Negotin !
Pivnica Zagorac, Vinarija Dalia, Vinarija Raj, Pivnica Butke i Tenuta Est vas čekaju! 💚

21/11/2023

ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ? ШТА ЈЕ ПОРОДИЧНА КРСНА СЛАВА, КОЈЕ ЈЕ ЊЕНО ПОРЕКЛО, КАКО СЕ СЛАВИ? 9 ЧИЊЕНИЦА О КРСНОЈ СЛАВИ

Већ увелико смо у периоду прослава Крсних Слава и породичних светаца и време је да се подсетимо или научимо основне чињенице о овом најзначајнијем празнику сваке српске породице и зашто само Срби (и нико други) имају такав обичај.

1) СРБИ СЕ РАЗЛИКУЈУ ОД СВИХ ДРУГИХ СЛОВЕНСКИХ И ПРАВОСЛАВНИХ НАРОДА ПО ОВОМ ЈЕДИНСТВЕНОМ ОБИЧАЈУ ПОРОДИЧНЕ СЛАВЕ КОЈИ ПОСТОЈИ САМО КОД СРБА

Често се каже: "Где је Србин, ту је и Слава". И то је заиста тако. Овај обичај је толико утемељен у нашем народу да је постао нешто по чему се препознајемо и разликујемо од осталих Православаца и Хришћана.

Други православни народи (попут нама суседних Грка, Румуна, Бугара, па и Руса, Грузина итд.) немају породичне Крсне Славе као Срби. Они славе Имендане тј. свеце по којима носе лична имена и тај празник прослављају свечано попут рођендана у модерно време. Ништа слично породичној Крсној Слави не постоји код њих.

Свако ко слави Славу је Србин, ма где живео и ма како се изјашњавао на пописима.

Слава је, рецимо у Шоплуку, Северној Македонији итд. често и једини начин да се распознају већинске српске од мањинских бугарских породица на том простору. Терористичка и неканонска Бугарска егзархија која је деловала на простору данашње Северне Македоније 1870-1912, покушавајући да од Старосрба створи некакве над-Бугаре и супер-Бугаре зване "Македонци", је свим силама покушавала да укине и забрани тамошњем становништву прославу породичне Крсне Славе, само зато што је то српски обичај, јер Бугари не славе Славе, већ Имендан.

Обичај Крсне Славе се среће у трaговима и код римокатолика у Боки Которској, Конавлима, западној Херцеговини, Далмацији итд, али и код Албанаца римокатолика у северној Албанији, неких муслимана у Босни и Херцеговини и Рашкој, Полимљу, као и код наших Горанаца и Јањеваца. По мишљењу етнолога у питању су остаци православних Срба који су променили веру у неком историјском тренутку.

Обичај српске Крсне Славе је био толико јак, да су га прихватили и на пример наши Власи и Цинцари, који су са нама Србима градили и себе уграђивали у модерну Србију.

2) КРСНА СЛАВА НИЈЕ ПАГАНСКИ ПРАЗНИК И НЕМА ПОРЕКЛО У СЛОВЕНСКОМ ПАГАНСТВУ, ОСИМ НЕКИХ ЕЛЕМЕНАТА

Крсна Слава је настала у периоду од 7. до 8. века, када су српске породице и родови примали Хришћанство. На дан када су се ваши преци крстили у хришћанску веру, то је постала ваша Крсна Слава која је вековима прелазила са оца на сина да би стигла до вас данас.

У тренутку када је нека породица или племе постала хришћанска, крстивши се у хришћанску веру, тада је установљена Крсна Слава као успомена на дан примања Хришћанства и свеца на чији дан су се наши преци крстили и узели тог свеца као породичног заштитника.

И ту долазимо до заблуда које шире разни псеудоисторичари и модерни занесењаци словенског неопаганства.

Крсна Слава није остатак словенског паганизма, а то се види из просте чињенице да само Срби од Словена славе Славу. Никакав остатак паганског прослављања Славе (породичног заштитника) нећете пронаћи ни код Руса, ни код Пољака, нити код Чеха или Словака, Словенаца итд. Да је Слава паганског словенског порекла, остали би макар делови тог обичаја и код других словенских народа.

За разлику од других предхришћанских сачуваних словенских обичаја (попут коледара или додола на пример) који су сачувани и код Руса и код Бугара итд, ниједан елемент наше Крсне Славе не постоји код других словенских народа. Слава или елементи Славе не постоје ни код нама најближих Лужичких (Белих) Срба, нити је било шта слично Слави икада записано у њиховој историји.

И то нам све говори да је Слава искључиво српски и хришћански празник, са првокласним хришћанским елементима (свећа, хлеб, вино, жито, икона итд.) и да је благословом Цркве овај и овакав обичај постао тако снажно утемељен међу Србима и обележје Срба по ком се разликују од других народа.

Оно што највероватније потиче из предхришћанског периода јесте елемент поштовања предака у Крсној Слави тј. оних који су пре нас славили истог породичног свеца-заштитника.

3) СРБИ СУ НА ЈЕДНИСТВЕН НАЧИН У МИРУ СРЦЕМ И ДУШОМ ПРИМИЛИ ХРИШЋАНСТВО ПОРОДИЦА ПО ПОРОДИЦА И ПЛЕМЕ ПО ПЛЕМЕ, А НЕ КАО ОСТАЛИ ЕВРОПСКИ И СЛОВЕНСКИ НАРОДИ

Хришћанство је присутно у српским земљама још од најранијих, апостолских дана. Оно се ширило у први мах по урбаним срединама попут Сремске Митровице, Београда, Костолца, Ниша и приморским градовима попут Солуна, Салоне, Сплита, Рагузе, Задра да би се касније проширила по унутрашњости Балкана. У близини тих приморских градова наши преци долазе у први додир са Хришћанством и полако почињу да га примају.

Из извора знамо да је Ромејско царство свесрдно подржавало ширење своје вере међу Србима и не постоји АПСОЛУТНО НИЈЕДАН ДОКАЗ да је било примене насиља у процесу примања Хришћанства код Срба. За разлику од неких западних народа, Србима се Хришћанство није наметало путем владарске принуде, већ се органски ширило међу народом породица по породица.

Оно што је важно напоменути, у време још док је Хришћанска Црква била једна и нераздељена (пре 1054. године), Србима насељеним на Балкан најпре су хришћанску веру проповедали мисионари које им је слао Рим.

Сматра се да је процес примања хришћанства код Срба отпочео у 7. веку још за време цара Ираклија (610-641).

Иако су се наши преци насељавали у ромејским провинцијама и подпадали под политичку власт Цариграда, у црквеном смислу тај простор је припадао римској цркви. Разлог је у томе што је у то време граница римске црквене власти ишла на Балкану од Солуна на север преко Велбужда (данашњег Ћустендила) и Софије према Видину на Дунаву.

Ми смо били настањени у највећој мери, на римском црквеном подручју тада још неподељене Хришћанске Цркве. Да је то тако видимо и по црквеној терминологији која до дан данас живи међу Србима, а потиче из латинског језика попут "COMpater" из ког потиче наш "КУМ" или "altare" тј. наш "олтар" или "oleum" "уље".

Најновија истраживања показују да је највећи број Срба примио хришћанство већ у 7. веку, а не као што се раније претпостављало да се то догодило до 9. века.

Такође се из историјских извора да приметити да се један мањи део нашег народа неко време држао вере својих старих, из отпора према томе што је нову веру помагала државна власт из Цариграда, у страху да би примајући веру од Ромеја још више потпали под ромејску власт. Нарочити отпор видљив је у српској неретљанској области Паганији, која је због тога и понела такво име али је већ од 9. века и Паганија била увелико хришћанска.

Рад Цариграда на ширењу нове вере у унутрашњости Балкана је увелико био готов већ половином 9. века, када се наследник српског кнеза Властимира—Мутимир Властимировић (851-891) покорио ромејском цару Василију I Македонцу (867-886). Тада је заправо заокружен процес примања Хришћанства узео, а нарочити успех је забалежен управо у Паганији међу Неретљанима који су се претходно једини томе опирали.

За разлику од свих осталих словенских народа, који су Хришћанство примали тренутком крштења њиховог кнеза односно монарха, процес примања Хришћанства код Срба текао је у највећој мери постепено племе по племе, породица по породица и човек по човек. Дан на који је нека породица или племе крштењем прешло на Хришћанство почиње да се обележава као Крсна Слава, док светац који се на тај дан обележавао, постаје породични заштитник. Тако је настала данашња породична Крсна Слава.

4) СРБИ СУ ПРВИ ОД СЛОВЕНСКИХ НАРОДА ПРИМИЛИ ХРИШЋАНСТВО УТЕМЕЉИВШИ КРСНУ СЛАВУ

Сви извори и поготово археологија потврђују да су Срби пре свих Словена примили Хришћанство. Имамо најстарија сведочанства од свих Словена који говоре о томе да су Срби примили Хришћанство.

Вишеславова крстионица, Стројимиров печат, археолошка налазишта Билимишће, Дабравине, Мали Мошуњ, Рас, уз обиље писаних извора који помињу Србе Хришћане још у 7. веку итд. само показују да су Срби били Хришћани још два века пре мисије Светих Ћирила и Методија.

Моравска (Чешка) прима Хришћанство тек у 9. веку, са моравским кнезом Растиславом и Светим Ћирилом и Методијем. Бугари такође постају Хришћани у 9. веку када се бугарски кнез Борис I Михаило крстио 864. године. Пољска постаје Хришћанска тек средином 10. века под кнезом Мјешком. Хришћанство се у Русији тек појављује са првом православном кијевском кнегињом Олгом средином 10. века, док се сви Руси крсте 988. године под Великим кнезом Владимиром Рјуриковичем.

5) УТИЦАЈ ПРОМЕНА ЦРКВЕНИХ ЈУРИСДИКЦИЈА И НАДЛЕЖНОСТИ ИЗМЕЂУ ЦАРИГРАДА И РИМА НА СРПСКО ХРИШЋАНСТВО

Иако у првом периоду хришћански мисионари Србима стижу из Рима, Срби заправо постају Хришћани највише захваљујући утицају Цариграда и то првенствено из разлога померања црквених граница са истока према западу.

Наиме, када је ромејски цар Лав III Исавријанац (717-741) отпочео крвави грађански рат и борбу против поштовања икона, самим тим ушао је у сукоб и са римским папом, који је по том питању чврсто стајао на православним позицијама.

Управо због тога је цар Лав 732. године пребацио оне крајеве Балкана који су дотле били у склопу западне Цркве у црквену надлежност цариградског патријарха. Папи је оставио само Истру и Далмацију са сплитском архиепископијом.

Тиме је огромна већина наших предака за сва каснија времена дошла под пресудни утицај Цариграда и у вери и у култури уопште. Мањи њихов део, настањен на земљишту сплитске архиепископије, остао је под верским и културним утицајем римске цркве и запада уопште. Данас су они, као што видимо, постали Хрвати.

6) СЛАВА ЈЕ НАЈВАЖНИЈА НЕПРЕКИНУТА ТРАДИЦИЈА КОЈУ НАШ НАРОД ЧУВА ПО СВАКУ ЦЕНУ ЈОШ ОД 7. ВЕКА ДО ДАНАС

Слављење Крсне Славе је остала најважнија непрекинута традиција код Срба још од времена покрштавања у 7. веку до данас. Много је штошта промењено у народном животу и обичајима, али се Слава сачувала као највећа светиња нашег народа.

Србин је славио и слави Славу у најславнијим данима своје историје, али исто тако и у току најтежег ропства под Турцима.

Србин Славу слави и у време и невреме—у рату и изгнанству, у тамници и болници, у жалости и радости, у беди и сиромаштву исто као у богатству и изобиљу.

Наши војници су у јеку најжешћих битака у рову ломили бајати војнички хлеб (тајин) певали славски тропар, палили комадић воштанице који су од кућа или цркава понели, молили се Богу за помоћ и срећније дане.

Чак и у време најгрђег комунизма када су прогањани они који су ишли у Цркву, Слава је ипак обележавана у тајности, са спуштеним ролетнама и славарима који су кришом славили Славе.

7) ШТА СЛАВУ ЧИНИ СЛАВОМ И КАКО СЕ ОНА ПРЕНОСИ?

Нема Славе без ових 5 елемената: икона, славски колач, жито, вино, свећа (која се пали за преминуле претке, а не за "живе" или физички преминуле свеце) и то је све што је потребно за обележавање овог празника. Све поред тога је додатак који може али не мора да се узима.

Слава се преноси по мушкој линији, са колена на колено, са оца на сина. Зато данас релативно лако можемо да пратимо које су породице са истим презименима, а потичу од истог претка и то само по томе коју Славу славе.

Све док синови живе са оцем у истој кући, онда сви заједно славе Славу. Међутим, када неко од синова заснује своју породицу, ожени се и не живи више са оцем, он по обичају почиње да у свом дому слави Крсну Славу, без обзира што отац наставља да слави исту Славу.

Сасвим је погрешно, што поједини по модерном помодарству данас не славе Славе у својој кући говорећи: "жив ми је отац и он слави". Иако је заправо обичај да чим неко започне да живи засебно и заснује своју породицу, дужан је да слави своју Славу, јер је Слава заштитник домаћег огњишта и помоћник у сваком раду, велики Божији благослов и заштитник свих укућана, нарочито деце.

Слава се преноси тако што прве године када син заснује самостално домаћинство, он оде код оца на Славу. Кад се колач исече, отац из своје десне руке предаје сину једну четвртину колача, пољубе се три пута, један другом честитају Славу, а отац даје благослов и пожели сину да са својом женом и децом, будућим унуцима и потомцима, дуго у здрављу и добром расположењу слави Славу. То благослови и свештеник који обавља обред сечења колача. Син носи део колача кући, подели га са својом породицом, а већ наредне године почиње редовно да слави своју Крсну Славу у новом домаћинству.

Слава се прославља тако што домаћин однесе колач и жито у Цркву, и пре Литургије или после са свештеником их освећује. Такође, свештеник може да дође у кућу славара и обред обави тамо. Након освећења колача и жита, у дому славара се спрема свечани ручак (у посне дане у доба постова или у среду или петак посан ручак) на који долази фамилија и пријатељи (који се на посебан начин зову или се уопште не зову у зависности у краја и локалних обичаја).

У неким крајевима се припрема и вечера уочи Славе (након вечерње службе), на коју долазе гости, и то се зове навечерје празника. Негде се слави и други, па и трећи дан Славе.

Нажалост, одсуство веронауке у време комунизма условило је да се Слава последњих година претворила скоро искључиво у славску гозбу, на којој, нити домаћин, нити гости знају о правом смислу и суштини Славе, па чак ништа ни о светитељу који се слави. Пошто се све претвара у обилну гозбу, сиромашније породице данас нису у стању да финансијски издрже велики трошак. Међутим, оно што је најважније запамтити јесте да је Слава пре свега духовни празник, који подразумева само оно што је неопходно за сам обред резања колача (икона, колач, жито, свећа и вино), а све остало је ствар воље и могућности сваке породице.

8 ) СВИ ВЕЛИКИ И ЗНАМЕНИТИ СРБИ СУ СЛАВИЛИ СЛАВЕ

Нема Србина који није славио Славу. И Карађорђе који је славио Светог Климента; и Милош Обреновић који је славио Светог Николу; и Петровић-Његоши који су славили Ђурђевдан; и Немањићи који су славили Светог Стефана, Светог Архангела Михаила итд; Војислављевићи Светог Сергија и Вакха; Никола Тесла који је славио Светог Георгија; Дража Михаиловић који је славио Светог Николу; и Новак Ђоковић који слави Аранђеловдан итд. Апсолутно сви Срби који су држали до свог имена и својих предака, славили су и славе овај једнинсвен српски обичај.

9) ПОЈЕДИНА ЗАНИМАЊА, МЕСТА, ОПШТИНЕ И УСТАНОВЕ СУ ТОКОМ ВРЕМЕНА УСВОЈИЛЕ ОВАЈ ОБИЧАЈ УЗЕВШИ СВЕЦА ЗАШТИТНИКА

Обнављањем модерне Србије и стварањем модерних институција и обичај Крсне Славе се ширио у нашем народу уз благослов наше СПЦ. Опште је познато да и села и вароши имају своје градске или месне Славе и Преславе. Тако су на пр. и поједина занимања узели своје Славе и свеце заштитнике, попут винара и виноградара (Светог Труфуна) или лекара (Светог Козму и Дамјана) или ваздухопловаца (Светог Архангела Михаила или Светог Илију) или морепловаца (Светог Николу) итд. И то је сасвим разумљиво.

Исто тако је рецимо на предлог Атанасија Николића, ректора српског Лицеја у Крагујевцу 2. јануара 1840. године и одлуком Совјета Књажевства Србског отпочела и прослава Светог Саве као школске Славе, како у Кнежевини Србији, тако и у Кнежевини Црној Гори, док данас готово све важније институције и предузећа имају и своје Славе.

13/11/2023

Ђура Јакшић песник, приповедач, драмски писац и сликар, рођен је у Банату, у Српској Црњи 27. јула 1832. године, у свештеничкој породици...

02/10/2023

Дечака од седам година су стрељали два пута, 1992. године!
Породица Голубовић и Анђели, браћа:

Петар и Павле Голубовић имали су само 7 и 5 година, када су заједно са својим родитељима стрељани у Коњицу у јулу 1992. године

Њихови родитељи Ђуро и Власта били су професори у коњичкој гимназији и остали су у том граду, иако је већина Срба напустила Коњиц. Веровали су да су безбедни и да немају разлога за бригу и страх, јер никоме нису учинили никакво зло.

Припадници специјалне полиције су у ноћи 1. јула 1992. упали у њихов стан и одвели оца Ђуру, мајку Власту и њихове синове узводно уз Неретву и на 5 километара од Коњица их стрељали.

Игром случаја седмогодишњи Петар је преживео стрељање и када су злочинци отишли извукао се испод тела убијених родитеља и у пола ноћи пошао да тражи помоћ. Дошао је до полицијског пункта у селу Бијела и испричао полицајцима шта се догодило.⁣⁣

Ти полицајци су га изручили истим људима који су убили његовог брата и родитеље, тако да је мали Петар од 7 година по други пут стрељан!

О том злочину дуго се после рата ћутало у Коњицу. Тај мук први је прекинуо муслиман Анис Косовац!

Анис је на улазу у православно гробље у Коњицу подигао спомен плочу својим комшијама, друге вере, дечацима Петру и Павлу, која данас подсећа и опомиње на нешто што никада не смемо заборавити, а што неки већ годинама покушавају да забораве.⁣⁣

У месту Борци обновљена је црква Светих апостола, Петра и Павла и посвећена убијеним дечацима.

И тако се сада уз ликове апостола, на престоној икони, налазе и ликови невино страдале дечице која се раме уз раме са Споменком Гостићем, Милицом Ракић и Марком Симићем моле за нас данас.

Наша је дужност да их вечно памтимо.⁣⁣

29/09/2023
28/09/2023

ПОДСЕЋАЊЕ!!

Зашто запад мрзи Србе?
Када је у 15. веку Турска освојила Балкан, Византија и остале православне земље нису биле у могућност да се Турцима одупру. Тражили су помоћ од западних хришћана, а Ватикан их је дочекао уценом!

Обећана им је помоћ од земаља Западне католичке Европе под условом да потпишу унију са католичком црквом, тј. да православна црква призна врховну власт Ватикана.

Васељенски патријарх Јосиф II из Цариграда је подлегао том притиску.

На заказани сабор у Фиренци 1439. године су дошли сви православни Патријарси, осим српског (!!!), чак и Руски, Митрополит Кијевски Исидор.

Владар Србије, деспот Ђурађ Бранковић, рекао је српском Патријарху Никону (1420-1435) да ће га обесити уколико оде у Фиренцу.

Те, 1439, године у Фиренци унију са Ватиканом су потписали сви (31) православни верски поглавари, осим српског Никона.

Сазнавши да се Србија супроставила моћном Ватикану руски Велики Кнез Василије II је погубио свог Патријарха Исидора кијевског, због срамоте коју је нанео Русији.

Када се и у Цариграду сазнало да Срби нису потписали унију, настали су нереди. На захтев народа, Васељенски патријарх Јосиф II морао је да се повуче тако да се од срамоте није ни вратио у Цариград, већ је исте године умро и сахрање је у Фиренци у Доминиканском манастиру Санта Марија Новела.

Ватикан то Србима никад није опростио те је католицима вековима усађивао у срце мржњу према Србима.

Ниједна Православна Патријаршија није никада ратификовала потписе својих Патријарха, а чак 21 их је званично поништило, непосредно након сабора у Фиренци.

19/09/2023

Срби су народ који међу првима у Европи има јасно формирана презимена.

Још од најстаријих записа о Србима у историјским изворима, имамо помињања српских презимена.

Имамо рецимо сачувано писмо из 873. године у коме римски папа Јован VIII (још увек јединствене хришћанске православне Цркве) позива српског владајућег кнеза Мутимира Властимировића (Стројимировог брата) и обраћа му се именом и презименом. То презиме је патроним јер потиче од имена оца српског кнеза Властимира, оснивача прве српске династије и прве познате династије међу свим словенским народима.

У документима Немањићких владара (попут Дечанске повеље или Милутинових повеља на пр.) видимо увелико формирана српска презимена.

Презимена код Срба настају и записују се још од пре 11. века, а интензивно у периоду, од 11. па све до 16. века. Тада настају већина данашњих српских презимена. У Француској на пример, презимена настају у 14. веку, у Русији у 16. веку, Бугарској још касније у 18. и 19. веку, док у Турској се презимена уводе тек реформама Кемала Ататурка од 1934. године. Има земаља попут Монголије и Исланда у којима се до пре пар деценија уопште нису постојала презимена.

Међутим, још једна карактеристика Срба је да име свога народа необично поштују и од најранијих времена имамо и употребу имена Срба у личним именима, генерацијама, из којих су се касније извлачила патронимска презимена. Имена попут Србољуба, Србислава, Србијанке, Српка, Србе, Србина итд. свима су нам позната.

Међутим, под вековним утицајем исламизације и покатоличавања на животном простору српског народа и каснијим стварањем регионалних географских нација од Срба, данас имамо чињеницу да многи који носе име Срба у свом имену или презимену, нису више етнички Срби, већ су Хрвати, Северни Македонци и сл.

Тај парадокс можете да видите на овој слици. Човек са презименом Срб је на челу најекстремније усташке партије "ХСП", а највећи Хрват у хрватском спорту је човек који се презива Србић.

Презимена која видимо код многих данас познатих Хрвата имају јасно српско порекло попут Петровић, Милановић, Поповић, Вучковић, Комазец, Вранковић, Месић, Шарић, Зубац, Богдановић, Пршо... По пописима у Републици Хрватској, видимо да таквих презимена има скоро 70%.

Како је дошло до тога да данашњи Хрвати носе српска презимена?

Најпре је српски народ који се затекао под венецијанском или аустријском окупацијом био приморан силом или за џак брашна да се поунијати (задржи православни обред али да прихвати папу), да би касније ти унијати постајали римокатолици, док је почетком 19. века аустријском уредбом о одржавању пописа, спроведено у дело да се сви римокатолици са штокавског говорног подручја преведу у Хрвате.

Са друге стране, на југу, нарочито у Повардарју, у време турске окупације, у турским изворима јасно налазимо лично име "Србин", које је било веома популарно.

Изгледа да су Старосрби у то време намерно форисирали таква лична имена за своју децу, како би сачували свој национални идентитет, нарочито зато што за време турске окупације нису постојала званична презимена јер их је први у Турској увео Кемал Ататурк тек 1934. године.

Поред имена Србин, и патронимско презиме Србиновић, као изведеница из личног имена је било доста заступљено у Вардарској Србији.

Тако памтимо једног од највећих српских сликара и интелектуалаца 20. века Младена Србиновића, члана САНУ, који је рођен 1925. године у Сушици код Гостивара, у срцу немањићке Старе Србије. Као дечак, Србиновић, крајем 30-их година стиже у Београд и у Београду остаје читав живот, а пошто је остао у Београду, Србиновић је избегао судбину своје породице која је остала у Вардарској Србији и коју су комунисти принудили да промени презиме из СрбиновИЋ у СрбиноСКИ.

И ту долазимо и до овог нашег јунака са слике Србина Србиноског, коме су Титови комунисти и поред таквог имена и презимена, променили презме да се завршава на оно што њима звучи више "македонски" -СКИ.

Наиме, кад су Титови комунисти узели власт иза совјетских тенкова и подржани енглеским бомбардерима, отевши и Вардарску Србију, како би од ње направили СР Македонију и од Срба створили Македонце, Титова милиција је насилно приморавала Србе да мењају презиме из "српског" -ић на македонски -ски, -ска, -ов, -ова, -ев, -ева итд.

Већ 8. августа 1945. године, комунистичке власти новоформиране Титове Народне Републике Македоније у "Службеном Веснику" објављују уредбу "Начелно напатствие за личните имена" којом се наређује промена српских презимена са -ић у -ски.

Комунисти су то назвали потребом да се установи "старо име", а не оно које је било регистровано од "бивших ненародних и окупаторских режима", иако у Турској, која је владала тим простором до 1912. године, презимена нису постојала све до 1934. године, када их је увео Ататурк.

Сви пунолетни грађани НР Македоније (осим Турака и Албанаца) су 1945. године били принуђени да у присуству полиције, која је сазивала специјалне зборове и обилазила кућу по кућу, својеручно попуне формулар (личну "декларацију"), којом узимају ново "македонско" презиме које се завршава на -ски или -ев или -ов итд. Ко то није учинио ризиковао је сопствени живот и просперитет своје породице.

Тако је и овај наш несрећни Србин Србиновић постао Србин Србиноски, како видимо на његовом надгробном споменику. Иако је његова српска породица преживела пет векова турског ропства и очувала свој српски идентитет, на жалост није преживела Титову Македонију.

Срби су данас у Титовој Републици Северној Македонији статистичка грешка са само 1,3% укупног становништва, иако су тај простор ослободили и све што пипнете тамо и где год пободете крамп, наћићете нешто што су оставили наши краљеви, цареви и властела на том простору.

19/09/2023

Često se u srpskom jeziku govori o turcizmima, odnosno rečima koje su iz turskog ušle u naš jezik i tu se 'odomaćile' tokom viševekovne otomanske prisutnosti u Srbiji, ali se malo zna da su i naša kultura i jezik imali značajan uticaj na turski. Jedan od pokazatelja istorijskog značaja srps...

16/09/2023

Муслимани на Балкану су практично сви Срби. Ислам им је вера, али народ је српски, баш као и нама православцима. Генетика нам је иста, језик нам је исти, само је вера различита. То је знао Меша Селимовић и то су знали сви муслимани крајем 19. и почетком прошлог века. Чак је и Алија Изетбеговић знао да је Србин и изјашњавао се тако.

А онда је стигло зло првог, па другог светског рата, па комунизма, па 90-тих. А реч Бошњак је једнако Босанац је човек који живи или је пореклом из Босне. И ја сам Бошњак = Босанац по мајци. А и дешњак сам јер пишем десном руком. По оцу сам Црногорац. Али то су територијалне одреднице као и Шумадинац, Далматинац или Херцеговац. Народ је један: српски.

У данашњој Турској живи 9 милиона људи који за себе знају да су српског порекла, кажу у Друштву српско-турског пријатељства "Инат" и да велики број њих знају и презиме које су носили њихови преци и славу коју су славили пре него што су прихватили ислам. Само у Истабулу их је преко 3 милиона. Велики број њих и даље говори српски језик. Српски је био један од 4 званична језика Османског царства као језик дипломатије и војске.

Кад су једном професору из Анкаре рекли да су нас Турци јахали 400 година, он казао да је питање ко је кога ту јахао, јер су многи Срби имали извршну власт: велики везири, њихови заменици, везири, адмирали, гувернери провинција, шефови финансија и високи административни службеници.

21 велики везир Османског царства (премијер, први човек у царству после султана) је био Србин по пореклу:
1. Махмуд-паша Анђеловић (1456-1468; 1472-1474)
2. Ахмед-паша Херцеговић (1497-1498; 1503-1506; 1511-1511; 1512-1514; 1515-1516)
3. Хадим Али-паша (1501-1503)
4. Синан-паша Боровинић (1515-1517)
5. Семиз Али-паша (1561-1565)
6. Мехмед-паша Соколовић (1565-1579)
7. Лала Мустафа-паша (1580-1580)
8. Хадим Месих-паша (1585-1586)
9. Ибрахим-паша Дамад (1596-1596; 1596-1597; 1599-1601)
10. Јавуз Али-паша (1603-1604)
11. Лала Мехмед-паша Соколовић (1604-1606)
12. Дервиш Мехмеђпаша (1606-1606)
13. Кара Давут-паша (1622-1622)
14. Екрем Хусреф-паша (1628-1631)
15. Реџеп-паша Топал (1632-1632)
16. Салих-паша Невесињац (1645-1647)
17. Кара Муса-паша (1647-1647)
18. Сари Сулејман-паша (1685-1687)
19. Мустафа-паша Далтабан (1702-1703)
20. Ибрахим-паша Кабакулак (1731-1731)
21. Дамат Фериђпаша (1919-1919; 1920-1920)

Нису овим нашим просторима управљали Турци који су дошли из данашње Турске, већ наши људи, властела која је прихватила ислам и тако добила да буду бегови и паше. Ми смо углавном управљали сами собом. У Црној гори, разлог зашто Османско царство није успело да покори те четири нахије па их је назвало Црна Гора 1513.г. је чињеница да нису успели да нађу никога од утицаја ко би пристао да прихвати ислам и да око њега/њих направе власт и управу. Моја породица по оцу је из те четири нахије, племе Озринићи/Чевљани и нисмо никада живели под Османском влашћу. Из тог племена је и Новак Ђоковић, али на жалост и Мило Ђукановић. Ја бих се хвалио Новаком да смо род у 12.колену, али шта ћу онда за Мила?

Током османске власти, једина институција коју је имао српски народ је Пећка патријаршија, данашња СПЦ. Она нас је одржала. Без ње вероватно српско име би остало само у траговима. Политика цркве у то време је била покушај наметања срамоте: продао веру за вечеру. И тада, у то време, је то имало смисао и јасан циљ. То је престало да има икакву сврху након ослобођења од османске власти. Уместо да пригрлимо браћу тада и да тада кажемо да су Срби углавном православци, али да има и муслимана и да су нам браћа, ми смо инсистирали да могу да се зову Србима само ако промене веру. И то онда створи плодно тло за новокомпоновање идентитета и историје чега су се објеручке прихватили Аустроугари, па Немци, па комунисти, па данас поново Немци.

Много зла се издешавало у прошлом веку међу браћом. Много. А било је и много зла за време Османске власти. А зло се дешавало углавном зато што смо били будале и више веровали страној сили него брату. И не треба да заборавимо, ни ми православци ни муслимани. Злочини се могу опростити, али заборавити никада.

Често ме питају: ако смо један народ, зашто не узмемо неко "наутрално" име, као на пример Југословени. Када бисмо то урадили, одрекли бисмо се себе и својих предака и као репа без корена узели новокомпоновано име колонизатора. Најстарије име за наш народ је Срби. Оно је старије од новог века. Први запис тог нашег имена је код Плинија у првом веку. То име је симбол нашег постојања на овим просторима, име староседелаца који су своји на своме. Тога се не одриче.

Чињеница јесте да је брат често хтео да управља са другим братом. Па се брату чинило да ће му нека страна сила помоћи да победи другог брата и да он онда управља. А страној сили никада није, нити ће икада бити брига за нас. Они нас гледају као робље, као нижу расу. Страна сила од Рима до данас примењује исту тактику: завади па владај. Тако је и данас.

Па када се данас појави грађанин Шмит и учини ти се да је на твојој страни, време је да схватиш да је грађанин Шмит једино и искључиво на немачкој страни. А Немачкој треба да будемо сиромашни и посвађани и имамо неуспешна друштва, јер једино тако ће добити квалитетну јефтину радну снагу без које његова индустрија пропада.

Зато драги моји Срби, и моји православци и Мухамедови муслимани, ако не нађемо начин да сарађујемо, остаћемо плен. Колонизатор ће нас увек гурати једне против других. Тако је било и у првом и у другом светском рату и током 90-тих и данас. Ако ни због чега другог, због тога смо упућени једни на друге: да не будемо плен.

Address

Велики Извор
Zajecar

Website

Alerts

Be the first to know and let us send you an email when Башта Балкана / Bašta Balkana posts news and promotions. Your email address will not be used for any other purpose, and you can unsubscribe at any time.

Contact The Business

Send a message to Башта Балкана / Bašta Balkana:

Share

Category


Other Event Planners in Zajecar

Show All